Ужасавам се да будем мудрац,
или јунак, или светац.
Моје претензије су веће.
Желим да будем нормалан човек.
Да ли нас то Мирослав Пршендић полемички подсећа да ипак није дошао крај историје, ове политичке и сваке друге? Далеко од тога, далеко од брзоплетог Фукујаминог објављивања краја историје, коме се, после свега, историја, жива и здрава, са свих страна, саркастично, у лице церека.
Нема краја, нема ни краја слике, све док има људи са својим мирним и немирним, академским и превратничким историјама, као да хоће, и овога пута, да нам каже Мирослав Пршендић, из свог натуралног универзума изван халабуке такозваног великог света у неуротичном грчу сујета и опсена.
Али, његове слике то још боље говоре, онако спонтане, присне и препознатљиве. Лишене патетичности, лишене слаткоречиве сценографије и костимографије, без наметљивих, заводничких гестова, оне пре свега ауторски изражавају директну тачку гледишта. Тачку персоналне логистике. Свет је оно што јесте, а слика је комуникација измђу света и гледаоца. И сликар је ту оно што јесте, у његовој ревносној служби.
Слика света и свет слике интегришу се на Пршендићевим платнима у традиционалном фигуративном континуитету академских мртвих природа са једне, и живописних призора у пленеру са друге стране. Није стога тешко закључити да је у питању сликар са ставом, имун на помодарске трендове и „концептуалне“ мистификације, поготово ако се памти изложба од пре осам година, када је, такође, наступио са карактерном доследношћу, окренут сликарском раду и поретку.
И сада је све, по природи ствари, на свом већ познатом месту, у знаку постојаних вредности, што само по себи не само да заслужује поштовање, него и признање еманципаторској улози у смислу сликарске школе у неговању опште сликарске културе. Пршендић је тако у себи сјединио сликара и професора у Великом Градишту где живи и ради, боље рећи и зрачи по ономе што његови ђаци постижу, а поклоници сликарства сазнају.
Своје професорско биће он ће, готово огледно највидније испољити у својим омиљеним мртвим природама, академизираним, са свим класичним постулатима и пластичним финесама, предестинираним за склад и атмосферу грађанског ентеријера. Попут интимистичког адађа породичном дому једноставног, нормалног света.
Тек на другој страни, у пејзажу, бојама, светлосним и сазвучјима руралне природе, Мирослав Пршендић ће пустити на вољу својој звонко оркестрираној палети и као некад руски передвижници сав се предати поетици завичајних предела и народног живота. Искрен осећај, смерност и непосредност, нека топла и озаравајућа простосрдачност просто бруји са тих слика и та поучна кантилена човека и природе опет нас уверава да је нормалан људски живот најбољи лек од искушења историје и херостратског краја слике.
Сликом, дакле, постојим-витални је глас здравог разума.
Мића Милошевић
Мирослав Пршендић рођен је 2.5. 1946. године у Приштини. Академију примењених уметности (сликарски одсек) завршио је 1973. године у Београду у класи професора Рајка Николића. Професор је ликовне уметности у Гимназији у Великом Градишту. Члан је УЛУС-а и Удружења ликовних уметника „Милена Павловић-Барили“. До сада је имао дванаест самосталних и више колективних изложби. Живи и ради у Великом Градишту.
