У Великом Градишту свечано обележен Видовдан: Подсећање на страдале за слободу Србије

Данас је у општини Велико Градиште, у градском парку, свечано обележен један од највећих српских празника, Видовдан.

Уз опело, у присуству бројних грађана, почаст страдалима полагањем венаца на споменике борцима палим у ратовима за ослобођење Србије одали су председник општине и председник Скупштине општине Велико Градиште Драган Милић и Владимир Штрбац, представници Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова до1918. и ОО Српског покрета обнове.

“Данас је Видовдан, дан када Срспска православна црква обележава сећање на Старозаветног пророка Амоса, на ранохришћанског свеца Вита или Вида, али и помен на Великомученика српског кнеза Лазара и косовске див-јунаке и мученике. Овај дан није само црквени празник, већ вековима израста као духовна вертикала читавог српског народа и путоказ који показује царство небеско.

Тешко да би у читавој средњевековној историји могли да пронађемо судбоноснију и кобнију битку од Косовске која се одиграла на данашњи дан пре 633 године. У тој бици погинули су и српски и турски владар и страдао цвет српског срдњевековног витештва. У вековима који су уследили српски народ је остао без државе, без владара, без племства и притиснут тешким бременом туђинске власти покушавао да се избори – макар за опстанак. Управо у тим тешким и ужасним временима неписмен народ је уз гусле слушао и памтио хиљаде стихова који опевају храброст, јунаштво и непоколебљиву слободољубивост косовских ратника. Упијале су генерације и генерације Срба приче о Великомученику кнезу Лазару, о Милошу Обилићу, о Топлици Милану, Косанчић Ивану, Орловићу Павлу, Косовској девојци, браћи Југовићима и њиховој мајци.

На тај начин Косовски бој је кроз народно песништво постао више од историјског сећања и постао нека врста чаробне капије кроз коју се стиже у царство небеско.Српски народ је тако вековима кроз мит и култ о Косову и косовским херојима успео да сачува духовност и националну свест.

Али код Срба вера у царство небеско и уздизање моралних вредности косовских јунака и мученика није само нека апстрактна метафора, или предмет теолошке расправе, већ је истинска историјска путања. У свим важним и преломним тренуцима бурне историје, шибани орканима и ураганима, на свим раскрсницама и странпутицама Срби постављају кључна питања: “Са чиме ћемо пред Лазара?“, “Са чиме ћемо пред Милоша?“, таква питања постављају себи сви ратници, хајдуци, устаници, војници, али и државотворци и предводници народа.

Тако је било и у Орашцу и Такову, тако је било и на Куманову и Брагалници, тако је било и оног Видовдана када су пуцњи из револвера младог храброг Србина одјекнули читавом планетом и отпочели тада највећи војни сукоб у историји.

“Са чиме ћемо пред Милоша?“, “Са чиме ћемо пред Лазара?“, питали су се и наши преци, војници славне Дунавске дивизије – чија смо имена поменули данас – на бранику отаџбине од Затоња и Рама па до Крфа и Солуна… Сигурни смо да су они на најбољи начин стали пред славне јунаке и заслужили место у тој небеској српској војсци.

И оног кобног 27. марта 1941. српски народ је подржао пуч и одлучно се одрекао те мрачне силе која га је уценила. Тада је свест морала и слободољубља била јача од свега. Тада је и сабор СПЦ објавио да се “српски народ приволео царству небеском“.Косовски мит и култ косовских јунака увек је лебдео над српским народом и увек га је терао да га – поново и поново – преиспитује и промишља, и тако још много година и векова, јер, док је Срба биће и Видовдана!

На данашњи Видовдан са поносом се сећамо наших палих јунака, од те давне 1389. па до Паштрика и Кошара, и са дубоким поштовањем и захвалношћу кличемо им: Вјечнаја памјат и слава им!’, поручио је професор историје Ненад Михајловић.

На овај дан подсећамо се и бораца и жртава Другог светског рата.

“Србија и српски народ у 20. веку пет пута је ратовала, борећи се за слободу свог народа. Поред огромних жртава које су Србија и српски народ дали у Првом светском рату, такође су и у Другом светском рату дали огромне жртве. Српски народ у свом ратовима водио је борбу једино и искључиво за своју слободу, за спас свог народа, за спас своје деце и своје отаџбине.

Када је српска војска 1914. потисла Аустроугаре преко Дрине, наишла је кроз Мачву на баку коју су питали: Да ли су опасне Швабе? Бака је одговорила: Нису, децо, опасне Швабе него оне Швабе које говоре нашим језиком. Та трагедија се поновила и у Другом светском рату па и касније, 90-их година.

Овај споменик подигнут је у част погинулим борцима из Градишта који су се борили за слободу у Другом светском рату. Стицајем околности, кад је подизан, на њему нема никаквих обележја, идеолошких.“, напоменуо је Јоја Штрбац, уз поруку да то никад не заборавимо.

Минутом ћутања, одана је пошта, како је речено, свим борцима који су дали животе за слободу наше отаџбине, Србије и бивше Југославије, који су оставили кости по читавом том простору – и на Сремском фронту, и на Кадињачи, и по Босни, и по Хрватској, и по Словенији…

Овом приликом, венац је положен и на споменик мештанима Великог Градишта стрељаним током Другог светског рата, на месту званом Превод.